Solitaire's Journey

Solitaire's Journey — naziv obećava nešto između karata i avanture, realnost je malo drugačija. Radi se o razdoblju kada je računalno solitaire počelo biti gurnuto u igre i mislilo da je dovoljno dodati par slika i priču. Nije bilo.

Na ekranu se pred tobom prostire klasično jednoruko solitaire s obojenim kartama i pozadinom koje izgleda kao prepečena fotografija iz putnog kataloga. Pokušaj biti smiješan, ali bez humora. Cilj je tradicionalan: podijeliti karte, slagati ih u redove od kralja naniže, očistiti stol. Sve dok se ne uvidiš da već dvadeset puta čistišistu istu stol i igra se ponavlja sama po sebi bez jedinog objašnjenja zašto bi trebao nastaviti dalje.

Upravljanje je direktno — klikni na kartu, povuci je gdje pripada. Ništa komplikovano. Zvukovi odsuda zvuče kao da se nekome igra sa zvučnim kodom u tekstualnom editoru — pipavi, bezubati, bez mirisa koji su imali bolji solitaire naslovi čak i u to vrijeme. Grafika je oštra, ali prazna. Boje nisu loše, već nepotrebno esteticirane za igru koja bi u tekstu funkcionirala bolje.

Ono što je trebalo biti Journey — putovanje, otkriće, priča — to tu potpuno nedostaje. Imaš samo karte i nadu da će sljedeći put biti bolje. Nije. Bila bi čista matematika i rutina da nije igra iz 1992. godine, kada je čak i ovo bilo dostižno — a ipak je bilo više takvih igara i ponekad su bile bolje izvedene.

Danas nije to zbirka igara koju bi sa sobom ponijela u grob. To je više dokumentacija kako se jednostavne stvari mogu nekvalitetno pakirati — čak i kada jednostavne stvari nisu teško dobro napraviti. U pregledniku je možeš igrati iz znatiželje, ali ta će biti uska i kratka. Solitaire's Journey je tip igre čije postojanje nakon dvadeset godina nitko ne zna. Nije šteta što je zaboravljena.