Rage Against the Machine

Rage Against the Machine — samo ime obećava revoluciju, ali u stvarnosti dobijaš nešto potpuno drugo. Nije o muzičarima, već o jednostavnoj akcijskoj igri koju je objavio neki manji američki-europski studio krajem '90-ih za DOS. Ideja: baci stvari na ljude, skupi ih natrag, ponovi dok te više nije briga.

Igraš nešto poput modernog Davida s puno praćki. Scena je statična, neprijatelji trče sa strana ili stvari padaju s vrha ekrana. Moraš ih prikupiti i pritisnuti tipku da lete prema neprijateljima. Tako tjera pobjegnutog neprijatelja da se preda. Što duže igraš, više stvari pada i više neprijatelja se pojavljuje. Slično je kao Tetris, ali s krvavljenjem.

Igranje je na svoj način hipnotičko. Broj stvari raste, vremenski pritisak se povećava, ekran se puni predmetima i klikćeš, skupljaš, baciš. Kontrole su primitivne — miš ili tipkovnica, ništa komplicirano. Grafika je ravna, čisto geometrijska, bez nekog napora za vizuale. Zvuk je prilično prazan, kao da rezma papira pada na stol. Igra se igra u jednom komadu oko pet minuta, zatim znaš sve. Daljnje runde su samo brojevi koji rastu.

Zaista nema što kazati iz uspomena. Rage Against the Machine je jedna od onih igara koju je hiljade ljudi igralo iz neke besplatne kolekcije shareware igara da bi je zatim obrisalo čim brže. Nije imala ambicija biti umetnost, nema priče, nema kraja. Bila je samo zabava za četvrt sata dok čekaš da se bolja igra preuzme s interneta.

Danas? Kad ti netko gledam preko ramena i trebaš nešto umno bezumno što se odmah pokreće u pregledniku, zapamti Rage. Nije loša, samo besmislena. Ali je ponekad zanimljiva upravo zbog te besmislenosti — ništa te ne odvlači, nema menija, nema skrivenih mehanika. Samo padajuće stvari i tvoj stari-relikt od prije par dana.