Nyet

Nyet. Jedina reč koju ćeš čuti kada pokušaš da uradiš nešto pogrešno. 1988. godine, to je bio briljantno koncept na 8-bit platformi — igra bez milosti, bez dugmeta za izbor težine, bez papira i olovke za pisanje lozinki. Samo ti i kompjuter koji ti neprestano govori ne.

U suštini je to slagalica gde trebaš da snoviš kombinaciju pritiska dugmadi i preciznog vremenske za prelazak od ulaza do cilja. Unutrašnjost računara je predstavljena kao neka vrsta labirinta bez mape, bez uputstava, bez milosti. Ako pogresniš, kompjuter prijavljuje NYET i počinjaš ispočetka. Ovo nije igra koja te vodi za ruku — ovo je igra koja ti odseca ruku i baca je nazad.

Kontrole su jednostavne: strelice ili dugmadi, možda skok. Ali jednostavnost razočarava. Nagađaš šta trebaš da uradiš, nagađaš gde je izlaz sakrivаn, nagađaš pravi put. Svaki put si pogrešan. Računaru se sviđa — svaki NYET je kao pljuska od strogog učitelja. Ali je starelo tako loše da je today više od posla nego od zabave. Bespomoćni pokušaji bez najmanjeg povratnog signala ili saveta dovode do predaje, ne do radosti otkrića.

Važno je razumeti da Nyet nije bila igra za mase. Bila je za one koji su se hvalili da su mazohisti ili koji su imali beskonačno vremena na računaru u garaži računarskog kluba. Danas je pamtim više kao istorijsku radoznalost — dokaz da je već u osamdesetim godinama postojala ideja o pravo teškoj, besciljnoj igri.

Možeš da je igraš u pregledniku ili preko emulatora ako te zanima šta se dešavalo pre nego što su igre postale ljubazne. Verovatno je najbolja motivacija: niko te ne sprečava, ali kompjuter te savija svakom sekundi.